<aside> <img src="/icons/sun_brown.svg" alt="/icons/sun_brown.svg" width="40px" /> Optimizuj za dobar izgled, a ne sportski rezultat, i optimizovaćeš se za zdravovečnost.

</aside>

Sve se promenilo kada sam prigrlio ideju da ću u četrdesetim postati jako loš sportista da bi postao atleta koji izgleda i oseća se dobro.

Deluje apsurdno da sportista ≠ atleta, ali ostanite sa mnom i na kraju ovog okvira trebalo bi da imate jasnu sliku šta radimo, tj tačnu vizju svog tela atlete.

Biti sportista je neko ko optimizuje svoj performans za određeni sportski rezultat koji ostvaruje na određenom sportskom takmičenju. Sport implicitno podrazumeva takmičenje u kojoj se pojedinci ili ekipe nadmeću.

Svaka pojedinačna sportska discplina zahteva određene performanse, pa sportisti optimizuju svoje telo da ostvare te performanse. Npr. maratonci treniraju i izgledaju drugačije od ragbista.

Bio je to Ironman 70.3 (1.9km plivanja, 90km bicikl, 21km trčanja) u oktobru 2022. u Portugalu kada sam shvatio da sam jako loš sportista i da nešto moram da promenim.

Spolja je sve to delovalo veoma instagramično: porodični put u Lisabon, tata radi trku, pliva u Atlantskom okeanu, Kaškajiš, mondensko letovalište portugalaca… ali unutra sebe sam znao da to nije više to.

Sve vreme mi je osećaj bio da sam prevara. Nisam trebao da budem tu jer se nisam dobro spremio za trku. Trening mi je bio opterećenje, uradio sam možda ukupno 2 brick (bike + run) treninga i znao sam da nisam spreman za ovo.

Kada smo došli, jedva sam uspeo da nađem S bicikl da iznajnim jer pored dečijih kolica nisam želeo da se bavim i pakovanjem mog bicikla iz Beograda.

Zabavno jeste plivati u hladnom okeanu u 6.00 ujutru, ali ne uživam ni u jednom posebnom trenutku, sve sam ovo već prošao 4 ili 5 puta na prethodnim trkama.

Rezultat? Ne sećam se, jako loš. Završio sam trku i obećao sebi da je ovo poslednji triatlon koji sam u životu uradio jer “ovo više nema nikakvog smisla!”.

Ali zašto? Zašto kada ja volim triatlon? Zašto odustajem od nečega što je ste deo mene?

Ne mogu reći da sam to odmah svahtio, trebalo mi je godinu ili dve dana nakon toga, ali tu i tada kreće FIT OVER 40.

Shvatam da sam jako loš sportista i priznajem sebi da: 1) nikada više neću biti dobar triatlonac niti trkač, ali još važnije 2) da me optimizacija i treniranje za brzo vreme na trci uopšte ne čini srećnim.

Neverovatno olakšanje koje sam pokušao da probušim i sa pitanjima poput: Da li ti samo sebe lažeš jer si loš u ovome? Jer nisi disciplinova da treniraš? Zato što si slab?

Ne. Loš sam namerno i prihvatam to jer u suprotnom sam nesrećan. Ako sve vreme teram i imam jednu krutost u mozgu: “Moram istrčati maraton za 2h 59min, moram završiti Ironman za 9h 59min, moram spustiti kilažu na 81kg, moram ovo moram ono…” onda sam loš.

Koga i gde jurim?

Par prijatelja i poznanikad koji ostvaruju wow rezultate u triatlonu, biciklizmu i trčanju? Fitnes influensere sa interneta? Svoju zamišljenu sliku da sam bolji?

Tu i tada počinje da se razvija FIT OVER 40 ideja da se usmerim na sebe i svoj izgled. Biram da mi u fokus uđe “atleta”, da mi uđe atletski tip građe jer sam oduvek hteo da izgledam dobro i moćno. Sa tim biram da budem zadovoljan sobom, da to što radim ima smisla i za dugovočenost, da uživam u treningu… biram jedan ceo novi deo sebe. Zreliji.